Турска репрезентација постала је главно разочарење турнира у Северној Америци. И ова чињеница остаће непромењена, без обзира на исход Светског првенства. На пример, избацивање једног од кандидата за шампионски трофеј у фази 1/16 финала биће безусловни повод за расправу и непријатност за сваког становника условних земаља Шпаније, Немачке или Аргентине. Ипак, трагедија коју је народ Турске преживео не би довела до таквог исхода. И двоструко је болније Турцима што су сви они уложили максимум и дали све од себе. Изгледало је да су и Винченцо Монтелла доносили правилне одлуке. Међутим, репрезентација Турске суочила се са стварно лошом судбином. А како другачије назвати исход када Турци у две утакмице шуте према голу противника укупно 62 пута и не постигну ниједан гол? У случају са Парагвајем, Арда Гюлер и компанија ни нелепо искључење играча противника због покривања уста током разговора није помогло. Карактеристично је то што су играчи турске репрезентације плакали након завршетка другог меча. Да ли их треба кривити за недостатак самопожртвања? Трећи тур групне фазе за турску екипу претворио се у формалност, јер је она остала без шанси да се подигне изнад четврртог места. Ипак, Турцима остаје шта да докажу. Сериозност противника и његов статус, напротив, треба да подстакну Монтеллове играче. Талентовани и, у неким случајевима, чак звездани фудбалери требају да громогласно затворе врата и врате се кући са главама подигнутим високо. Сви технички и стратешки ресурси за то су Турцима на располагању. Репрезентација САД налази се у дијаметрално супотрном емоционалном стању према противнику. У првом колу домаћин Светског првенства 2026. године није приметио екипу Парагваја на терену, а у другом су оставили без шансе репрезентацију Аустралије. Две победе против директних конкурената омогућиле су САД да пре трећег кола обезбеде прво место у групи. У условима тешких временских услова у којима се игра, стручни штаб Американаца једноставно је обавезан да одмори како лидере, тако и оне фудбалере који су два меча одиграли без замена. Вероватно ни родна трибуна не може мотивисати Американце на истом нивоу као што Турке мотивише потреба да се извини својим навијачима.